11.02.2008.

Anarho-sindikalistička konfederacija Solidarnost

Inicijativna deklaracija AKS

»Vijekovima stara bitka između eksploatatora i eksploatisanih je uzela zastrašujuće razmjere. (...) Uprkos unutrašnjim borbama koje razdiru kosmopolitske menadžerske i buržoaske klase, ove snage su stvorile jake veze koje im omogućavaju da se sa još više jedinstva i moći bace na proletarijat i da ga lancima prikuju za trijumfalne kočije Kapitala.« Iako napisan davne 1922, ovaj uvodni pasus u »Deklaraciju principa i ciljeva« Međunarodnog udruženja radnika i radnica (MUR) danas važi u svom punom smislu. Njegova istina nije ništa manje teška za nas koji živimo u Bosni i Hercegovini, te nakon dvadeset godina političke i ekonomske krize, tri i pol godine teškog rata, i konačno, više od petnaest godina kriminalnog kapitalizma, klerikalizma, nacionalizma, privatizacije, recesije, otpuštanja, marginalizacije ljudskih bića i rezurekcije svemoćne Države, epitet „zastrašujuć“ uporno bode u oči. Upravo se u našoj zemlji i nad nama tako jasno i efikasno ispoljava stvarno jedinstvo vladajuće klase, površno podijeljene po „vjeri“, „naciji“, „entitetu“, političkom „programu“, a ujedinjene u učvršćivanju onoga što je njoj samoj najbitnije: njene vlasti, zasnovane na eksploataciji radne snage – to jest nas samih, radnika i radnica – i otuđivanju naših života i energije.

Anarho-sindikalistička konfederacija Solidarnost (AKS) za svoj neposredni cilj postavlja okupljanje aktivista i aktivistkinja koji/e se slažu sa »Deklaracijom principa i ciljeva« MUR-a, kao i sa principima i ciljevima anarho-sindikalizma uopšte. Shodno tome, cilj AKS-a je da postane klasno-borbena organizacija radničke klase unutar radničkog pokreta, revolucionarno orijentisanog, sa direktno-demokratskim i nehijerarhijskim organizacionim principima, sa provjerenim metodama klasne borbe (propaganda, sabotaža, štrajk, blokada, akcije solidarnosti, stvaranje konfederalnih mreža radničkih i studentskih zborova, raskid sa hijerarhijskim načinom odlučivanja i takvim organizacijama) i sa odgovarajućim revolucionarnim ciljevima (borba za slobodarski komunizam zasnovan na direktnoj demokratiji i potpunom samoupravljanju).

AKS nastaje uz aktivnu podršku Sekretarijata MUR. Naše formiranje, shodno iskustvu postojećih anarho-sindikalističkih i revolucionarno-sindikalističkih organizacija, mora proći dvije etape. 1.) Na prvom koraku nužno je uspostavljanje i razvijanje stalnog kontakta između zainteresovanih aktivista i aktivistkinja; brzina ovog koraka zavisi od svih nas. Kao anarho-sindikalisti/kinje (uslovno rečeno: svi koji se slažu sa pomenutom Deklaracijom i aktivno djeluju u skladu sa njom) moramo se povezati u aktivnu mrežu da bi razmijenili informacije, razvili stalne odnose i osjećaj kolektivne snage. 2.) Ako uslovi dozvole, i ako aktivisti i aktivistkinje tako odluče, pristupićemo – putem osnivačkog kongresa – stvaranju propagandne organizacije, sa sopstvenom Deklaracijom, Ciljevima i Principima; sa tim korakom otvara nam se put priključivanja u MUR i stvaranja anarho-sindikata, klasno-borbene organizacije.

Ovom Inicijativnom deklaracijom vas pozivamo da nam se pridružite.

Za slobodu i jednakost! Direktna akcija i solidarnost!

09.02.2008.

„Anarhosindikalizam“ u enciklopedijama

Iako retko, privatni razgovori u kojima objašnjavam anarho-sindikalističke pozicije mogu ispasti veoma zabavni i konstruktivni, jer vode – umesto uobičajenih svađa i besmslenih naklapanja – razmišljanjima koja na kraju krajeva mogu biti korisna – mislim da pisanje ovog članka to donekle dokazuje. Naime, objašnjavao sam jednom prijatelju šta je anarho-sindikalizam. Slušao je dok sam odgovarao na njegova (osvežavajuće smislena) pitanja i donosio zaključke koji su mi bili dosta zanimljivi; pitao me „zašto koristimo naziv anarho-sindikalizam? Čudan je. Prvo, reč anarhija podseća na kakav nered,“ a potpuno samoupravljanje, dodao je, „izgleda mi kao konačno tražen red. Drugo, reč sindikat je isto tako čudna.“ Sindikati kakve ih znamo danas su birokratska mesta za cenkanje i štrajkolomstvo. Moram priznati da je primedba donekle na mestu. Za nekoga ko dolazi iz slobodarsko marksističke škole „savetnog komunizma“, insistiranje na činjenici da je „sindikat“ – ono što danas u pokretu nazivamo „žutim sindikatima“ – reč koja podseća na sve samo ne na radničke organizacije, potpuno mi je opravdano. Ali istovremeno kao „sindikalisti“ želimo insistirati na tome da su pravi sindikati oni koji koji su organizovani po anarhističkim principima – dakle anarho-sindikati, a da su ovi „uobičajeni“, birokratski, žuti. Nalazeći se između dve terminologije usvojili smo dodavanje epiteta ispred reči „sindikat“ – „anarho“ ili „žuti“ – da bi ukazali na neizmernu razliku. U svakom slučaju, rekao sam mu da ne vredi izmišljati nova imena. Ona ne zažive, a postoji i nešto što u svagdašnjim prilikama volimo nazivati „tradicijom.“ Uostalom, ako se neko interesuje, može zaviriti u enciklopediju ili rečnik, i naći ono što ga zanima. No, tu nastaje problem.

Šta govore naše, domaće enciklopedije o pojmu „anarhosindikalizam?“

Moja mala enciklopedijska odiseja započela je raspirivanjem prašine sa knjižurina koje netaknute stoje na policama fakultetske čitaonice. Svakako, najdeblji sloj ležao je preko pozamašne Enciklopedije samoupravljanja – sigurno godinama nepomerene. Ništa zato – nisam alergičan (ni na prašinu, ni na samoupravljanje). Odlučio sam podrobno istražiti stvar i malo prašine na džemperu me nije moglo zaustaviti (lažem – bilo mi je užasno dosadno ono što sam imao za učenje). Elem, napomenimo da je većina enciklopedija sa kojima se bilo ko može susresti predratnog porekla. To znači da su sve nastale u manje-više ideološki kontrolisanom procesu, čiji su standardi nalagali određen „marksizam“, naravno, propisan od strane tadašnjih vlasti. U „državno-socijalističkoj“ doktrini blaćenje anarhizma kao pokreta bio je element omalovažavanja „konkurencije“, i on se verno prenosi na enciklopedije. Nije stoga ni čudno da je anarho-sindikalizam prikazan dosta nepravedno. Kako i na koji način, to ćemo ovom prilikom pokazati.

Krenimo od famoznog Милан Вујаклија: Лексикон страних речи и израза (Просвета, Београд 1991), rečnika kojeg možemo često naći odomaćenog u ličnom posedu. Prvo, njegova definicija je najkraća (25 reči) ali je uprkos tome i najgora – zato ćemo je i citirati:

анархосиндикализам“ – „ситнобуржоаски опортунистички правац у међународном синдикалном покрету према коме радници треба да се боре само за побољшање свог положаја без учешћа у политичкој борби.“ (str. 45)

Definicija toliko netačna a toliko kratka da ne znamo gde početi. Ono što je zajedničko većini pregledanih enciklopedija je pominjanje nekakvih „sitnoburžoaskih elemenata“ kao „predvodnika“ anarho-sindikalizma. Interesantno kako pseudo-marksisti insistiraju na anarho-sindikalizmu kao na ideologiji, ali zato nigde ne spominju organizacione principe (direktna demokratija, horizontalnost, odsustvo hijerarhije) koji čine suštinu anarho-sindikalizma kao pokreta. Niko ne oseća potrebu da objasni šta su anarho-sindikati i kako funkcionišu. Verovatno zbog činjenice kojom se otkriva da upravo anarho-sindikati imaju klasno najkompatabilnije organizacione principe, što pseudo-marksistima – još bolje, lenjinistima – ne ide u prilog. Stoga svugde istovetan pristup. Naravno, tu i tamo uvek će postojati razni „teoretičari“ koji su lično potomci „srednje klase“, ali to je slučaj sa svim radikalno-levim strujama. Bitno je ono što čini niti pokreta, njegovi unutrašnji odnosi. Upravo se anarho-sindikalizmu (pored svih ostalih), zbog njegovih direktno-demokratskih odnosa, mora prebaciti „sitnoburžujstvo“, a ovo prvo prešutiti. No to je, kao što vidimo, ideološki providno i stoga potpuno besmisleno. Smatram da je tim ovo pitanje iscrpljeno, pa se nećemo na njega vraćati.

Dalje, tu je pitanje navodnog „ekonomizma“. Anarho-sindikalisti, tvrde nam, odriču se političke borbe i traže borbu čisto „ekonomsku“, za „neposredne dobiti“ (plate, uslove, itd). No moramo reći da nismo toliko nesrećni pa samo manji broj enciklopedija podržava ovo objašnjenje. Jedna koja podržava bila bi Enciklopedija Leksikografkog zavoda (Zagreb 1955.) u uredništvu Miroslava Krleže. Ona je u svom opisu signurno (nakon „Vujaklije“) najnepravednija. „Anarhosindikalizam“, piše, „odriče nužnost političke borbe“ – Zaista? Ali ovde se ne objašnjave kakve „političke borbe.“ Stvar je u tome da se odriče parlamentarizam i borba kroz političke partije. U Principima revolucionarnog sindikalizma (1922.) ta pozicija je jasno definisana:

Revolucionarni sindikalizam odbija sve parlamentarne aktivnosti i svaku kolaboraciju sa zakonodavnim telima, zato što zna da čak i najslobodniji glasački sistem ne može omogućiti nestajanje jasnih kontradiktornosti u samoj srži današnjeg društva i zato što parlamentarni sistem ima samo jedan cilj: da vladavini društvene nepravde i laži da privid legitimnosti.

Revolucija koja ruši kapitalizam i Državu nužno je i politička revolucija. Ali često se ovaj koncept u spisima originalnih sindikalista izostavljao, pri čemu se „politička revolucija“ identifikovala sa „osvajanjem vlasti“ i Države, a ne njenim „ukidanjem“ tzv. „ekonomskom revolucijom“ (up. E. Puže, Osnove sindikalizma, CLS, Beograd 2006). Od toga nastaje i problem u semantici. No, ostaje činjenica da anarho-sindikalizam podržava političku borbu, jer se bori za preobražaj društva iz korena – putem revolucionarnog generalnog štrajka i „socijalne revolucije“, najveće moguće društvene – dakle i ekonomske i političke – akcije. Anarho-sindikati, zbog svojih principa koji su i politički po sadržaju, političke su organizacije, samo klasno-borbene, ali ne i parlamentarne. Još bolje, anarho-sindikati kroz svoje revolucionarne ciljeve i organizacione principe političku i ekonomsku borbu stapaju u jedno. Citirajmo Rudolfa Rokera (Metode anarho-sindikalizma, CLS, Beograd 2006):

Anarho-sindikalisti se, dakle, ni u kom slučaju ne suprotstavljaju političkoj borbi, ali po njihovom mišljenju ta borba se mora voditi direktnom akcijom, jer tada su instrumenti ekonomske moći kojima upravlja radnička klasa najefektivniji. (...) Fokus političke borbe, dakle, ne leži u političkim partijama, već u borbenim ekonomskim radničkim organizacijama.“ (str. 14 i 15)

Cilj je „ekonomske organizacije“ (anarho-sindikate, radničke savete) navesti da – nužno revolucionarno – donose političke odluke preuzimajući na sebe „društveno samoupravljanje“. Zato u Političkoj enciklopediji (Beograd 1975.) nailazimo na donekle jasniju tvrdnju: radi se o sindikalističkom pokretu koji je sklon „anarhističkim metodama političke borbe“ (str. 25). Jasno! Ne? Ne. Problem je u tome što su anarhističke metode u stvari „individualni terorizam.“ (!) Time se vraćamo na nulu: počeli smo dobro, ali smo morali završiti blaćenjem. Istina je, potpuno jadna, da se anarhistički pokret oslanjao na terorističke metode borbe – uglavnom jalove i kontraproduktivne, ali u pitanju je pred-sindikalistički period. On je isto tako bio zahvaćen individualističkim „ispadima“, ali oni su upravo samo to. Glavna suština „sindikalističkog“ obrta leži u povratku anarhizma radničkom pokretu i u uzgajanju novih odnosa i principa. Ali to se, ponavljam, ne spominje. Koliko god bilo certifikovanih istina, u svaku se enciklopediju mora ubaciti jedna neistina; verovatno radi razonode čitaoca. Ma sigurno! U Малој енциклопедији Просвета (Београд, 1978), za anarhosindikalizam se kaže da je „ситнобуржоаски индивидуалистички правац“ (str. 65) u sindikalnom pokretu. Interesantno kako jedan „individualistički“ pravac insistira na svom, dozvolite, „kolektivizmu“, pa je toliko uporan u toj zabludi da je, zamislite, odlučio okupiti na stotine hiljada „individualista“ u proizvodne sindikate. Zaista, da čovek bude zaintrigiran onim što je pročitao.

Elem, vratimo se Krležinoj enciklopediji: „Anarhosindikalizam računa da će sindikati putem organizacije sveopćeg štrajka radnika, bez revolucije svrgnuti kapitalizam i uzeti u svoje ruke upravu proizvodnje.“ (str. 148.) Bez revolucije? Dakle, svrgnućemo kapitalizam, Državu, postojeće društvene odnose, ali to će biti „bez revolucije“, i to putem „generalnog štrajka“ koji – uzgred rečeno – podseća na stari „pučizam“? Tu je sve što odlukuje revoluciju u punom smislu te reči, pa čak uz pripisan „puč“, ali revolucije misteriozno nema. Ah da! Nema „partije proletarijata“ (uobičajena primedba) – valjda je ona jedina „ovlaštena“ da sprovodi „revolucije“. No dobro. Svakako, mi nećemo dalje komentarisati ove redove. Oni zaista nemaju nikakve veze sa logikom, jer sami sebe dovode u pitanje. Ali treba na njih obratiti pažnju, jer se upravo zbog ovog „uskakanja u oči“ dešavaju smešne situacije. Naime, u jednoj enciklopediji naićete na tvrdnju koja je potpuno obezvređena tvrdnjom u nekoj drugoj enciklopediji. Daćemo i primer.

Meni najinteresantnija za čitanje bila je Enciklopedija samoupravljanja (Beograd 1979.), sigurno zbog njenog donekle korektnog pristupa. U njoj se govori o prvim koracima anarho-sindikalizma (Amijenska povelja, „oslobođenje radničke klase biće delo nje same“, generalni štrajk, novi principi) i o Ž. Sorelu kao teoretičaru koji „polazi od Marksa, ali završava u anarhizmu“ (str. 461) pa zahvaljujući marksizmu ističe važnost samostalne akcije radničke klase. Istina, govori se da je neprihvatljiv upravo zbog svojih anarhističkih pozicija, no to je već stvar mišljenja sa kojim se čitalac ne mora složiti. Dovoljno smo zahvalni na činjenici da ništa nije izvrnuto do besvesti, osim pokojeg izvedenog zaključka.

Elem, prikažimo suprotstavljene tvrdnje.

U Enciklopediji Leksikografskog zavoda čitamo: „anarhosindikalisti pod uticajem reformi buržoazije odbacuju klasnu borbu (!) i zastupaju reformističku taktiku (!) koja se svodi na očekivanje »velikih dana« bez političke pripreme i političke organizacije radničke klase.“ Dakle, ne samo da je neistinita, ova tvrdnja je potpuno besmislena. Anarho-sindikalizam se zasniva na klasnoj borbi, na klasnom ratu. U Političkoj enciklopediji piše: prema anarho-sindikalistima „radnička klasa treba ... da se orijentiše na sindikate kao instrumente klasne borbe“ a „sindikati moraju da vode politiku stalnog i beskompromisnog klasnog rata“ (napominjem opet da se radi o anarho-sindikatima). Dakle, tu je jedna protivrečnost.

Ali šta kaže Enciklopedija samoupravljanja? Govoreći o nastanku anarho-sindikalizma i Amijenskoj povelji (1906.) jasno se naglašava da revolucionarni sindikalizam nastaje kao odgovor na reformističku politiku socijal-demokratije. Dakle, ne samo da nije „reformistički“, on je direktan odgovor na reformizam. Štaviše: „Anarhosindikalisti suprotstavljali su se radničkim partijama [prvo socijal-demokratiji pa boljševizmu] tvrdeći da one neizbežno vode u klasni kompromis i ka otupljivanju oštrice klasne borbe“ (Politička enciklopedija).

Mada, skoro sve koje govore o istoriji sindikalizma, uključujući i pretposlednju, za vrhunac spominju upravo početak – Amijen. Jedino je pomenuta Просвета objasnila da se sindikalizam razvio u Španiji tridesetih godina, što je predstavljalo vrhunac, a ona jedina govori o osnivanju Internacionale (MUR) u Berlinu 1922. Doduše, ni jedna ne govori o anarho-sindikalizmu posle rata, pa ne spominju ni ponovno oživljavanje MUR pedesetih i posebno šezdesetih godina. Ali dobro; tu smo – popravićemo.

Da zaključimo: ako vas neko pita šta je anarho-sindikalizam, molim vas, objasnite. Na enciklopedije ćemo se oslanjati kada isečemo ove istine iz starih i sastavimo ih zajedno, bez raznih izvrtanja, besmislenosti, itd. Stara priča o anarhistima kao zanesenjacima sa revolverom u jednoj a enciklopedijom u drugoj ruci i ne bi bila tako strašna da imamo malo bolje enciklopedije. Pitam se da li je vreme za pisanje novih...

(Pisano za 2. broj Direktne akcije, epoha II)

22.01.2008.

ASI - CLS štampa u BiH

Anarho-sindikalistička inicijativa i Centar za liberterske studije - distribucija revolucionarne štampe za Bosnu i Hercegovinu (link).

Poštovane drugarice i drugovi, od sada navedene publikacije Centra za liberterske studije (CLS) i Anarho-sindikalističke inicijative (ASI) možete da nabavite ako se nalazite u Bosni i Hercegovini. Širenje propagandne djelatnosti na susjednu zemlju ostvareno je zahvaljujući nekolicini odgovarajućih faktora. Kao prvo, govorimo identičnim/gotovo identičnim jezikom/jezicima, pa možemo dijeliti iste propagandne, naučne, informacione, kulturne i ostale materijale. Drugo, kao sekcija Međunarodnog udruženja radnika i radnica (MUR) težimo stvarati nove kontakte u susjednim zemljama, ohrabrujući širenje metoda anarho-sindikalističke borbe i usvajanje ciljeva slobodarskog komunizma – Anarhije. Jedan od naših ciljeva bio bi stvaranje samostalne revolucionarne anarho-sindikalističke, odnosno slobodarsko komunističke inicijative za Bosnu i Hercegovinu, pa širenjem distribucije svjesno podstičemo stvaranje novog pokreta koji je zemlji kao što je Bosna i Hercegovina nesumnjivo i neodložno potreban.

Za slobodu i jednakost! – Direktna akcija i solidarnost!

16.01.2008.

Maksimov: Kontra-revolucija i Sovjetski Savez

(Prvi put objavljeno u Vanguard, serija 11, br. 5, oktobar–novembar 1935.)

Sve do skorašnjeg vremena Velika francuska buržoaska revolucija od 1789–93 uzimala se kao klasični primer revolucije i kontra-revolucije. Čak i danas mnogi drže do stava da je period jakobinske vlasti bio revolucionarni period, uprkos seriji kontra-revolucionarnih mera koje je usvojio Konvent, a da je pad jakobinaca označio početak kontra-revolucije. Stoga, uzima se da kontra-revolucija ne može otpočeti sve dok je partija koja je sprovela revoluciju i dalje na vlasti. Kontra-revolucija nastupi, tvrde nam, sa padom partije i klase koje vode revoluciju, sa pobedom umerenije partije, sa likvidacijom revolucionarnih dostignuća. Ovo poslednje se obično identifikuje sa padom vladajuće partije kao što je slučaj sa padom jakobinske vlasti.

Ovo zastarelo merilo se i dalje upotrebljava pri oceni promena i tendencija unutar ruskog društvenog života. Državni socijalisti, „učeni“ profesori liberali i mnogi „obrazovani“ ljudi, iako žestoki protivnici boljševizma, tvrde da i danas traje revolucija u Sovjetskoj Rusiji. Razmišljajući čisto u stilu analogije sa Francuskom revolucijom, ne žele se obazirati na pomisao da i revolucionarna partija može postati kontra-revolucionarna. Veruju da su takozvani „ekscesi u boljševičkoj politici“ uslovljeni zaprekama u izgradnji socijalizma, da oni mogu usporiti tempo ali nikako i zaustaviti samu revoluciju. Ali se upravo ova zabluda tako brzo razotkriva nastupom događaja u Sovjetskoj Rusiji da će ubrzo samo glupaci verovati u nju.

Jer, šta je revolucija? Revolucija je zbacivanje postojećeg političkog i ekonomskog poretka koji se zasniva na eksploataciji. To znači da izgradnja novog poretka odgovara dobrobiti velike većine ljudi, pruža u krajnosti prava čoveka i slobode, a umesto crkve i države najvišu ćudorednost bazira na slobodi, jednakosti i solidarnosti.

Ruska revolucija u početku je bila revolucija u tom smislu. Na prelazu godina 1917–18 Rusija je bila najslobodnija zemlja na svetu. Sloboda govora, štampe, udruživanja, propagande, sloboda na polju naučnog istraživanja, obrazovanja, individualnog razvoja – postojala je neograničena sloboda u skoro svakom domenu života. Spontana aktivnost i slobodna inicijativa zamenile su zakon; lokalna samouprava procvetala je u formi sovjeta, kako se država pretvarala u dim.

Ekonomsko robovanje je nestajalo: kapitalizam je uništavan i postepeno zamenjen organizacijom industrije u koristi potrošnje [ili bolje reći „upotrebe“]; Radnici su postali aktivni učesnici u industrijskom procesu; ekonomski život, predstavljen fabričkim komitetima i sličnim organizacijama, oblikovao se prema liniji slobodnih industrijskih federacija, prema liniji narodne komune proizvođača i potrošača.

To su bila besmrtna dostignuća istinski revolucionarnog perioda. No onda, šta je kontra-revolucija?

Da li je ona samo poduhvat kojim bi se zemlja vratila u pred-revolucionarno stanje, čime bi se vratile privilegije starim klasama i partijama? Takva je klasična definicija kontra-revolucije, ali ona nije ni potpuna ni precizna jer u Sovjetskoj Rusiji nema revolucije protiv revolucije, nema restauracije vlasti bivših klasa i partija. Pa ipak, radi se o pravoj kontra-revoluciji.

U Sovjetskoj Rusiji sve su slobode izbrisane. Branioci slobode se proteruju, zatvaraju i ubijaju. Lokalna samouprava više ne postoje. Arbitražna vlast „birokrate“ je ponovo vraćena među svakodnevne odnose. A šta je sa uvođenjem sistema pasoša kojim se kopira stari sistem vlasti i policijskog disciplinovanja? Šta je sa zabranom bilo koje poltičke aktivnosti koja nije „u skladu sa opštom linijom“ diktatora, sa raspuštanjem Društva starih boljševika, sa zatvaranjem izuzetnih članova partije zbog najsitnijeg ispoljavanje nezavisnosti mišljenja? Nije li to kontra-revolucija u pravom smislu te reči?

Ni u jednoj drugoj zemlji osim u Sovjetskoj Rusiji smrtna kazna se ne primenjuje tako široko: krađa, pronevera, korupcija, razbojništvo – uobičajeni zločini kažnjavaju se srednjovekovnom surovošću. Čak i deca nisu izuzeta iz primene najviše kazne. Nije li ovo kontra-revolucija u najčistijem obliku?

U Sovjetskoj Rusiji industrijska demokratija je zamenjena hijerarhijom po modelu kapitalističkih organizacija. Rođena je nova privilegovana klasa – birokratija, koja, iako bez sopstvenog vlasništva nad kapitalom, u svojim rukama drži neprikosnovenu kontrolu nad društvom.

Sve je ovo čista esencija kontra-revolucije, iako se teško može uklopiti u klasičnu definiciju. Ovde imamo novu pojavu: revolucionarna partija se kristališe u birokratsku klasu. Dok i dalje propoveda revolucionarne slogane, nova klasa postepeno učvršćava svoje klasne funkcije, svoju vladavinu i privilegije.

Sve ovo nikako nije običan incident u nastupu revolucije. Takva krivljenja revolucionarnog puta koja proizvode surove forme kontra-revolucija kao onu u Sovjetskoj Rusiji, nisu ukorenjene u „istorijskoj nužnosti“, nego u samom konceptu državnog socijalizma, a posebno diktatorskog [autoritarnog] marksizma. Zalagati se za diktaturu znači biti protiv revolucije, protiv slobode i ljudskog progresa.

Proces razočaravanja u Sovjetsku Rusiju, očigledan među mnogim iskrenim revolucionarima, tek započinje. Uskoro će izrasti u novu plimu usmerenu ka novim ciljevima i težnjama. Ovi će biti ciljevi slobodarskog komunizma, ciljevi novog pokreta, koji će oživljavati nade međunarodnog proletarijata i voditi u borbu protiv diktatura svih boja – crvene, crne ili smeđe – i za najpuniju slobodu zasnovanu na ekonomskoj jednakosti.

07.01.2008.

“Anti/Alter-globalizam: socijalizam imbecila”

Komunisti preziru skrivanje svojih ideja i svojih ciljeva.” (Karl Marks i Fridrih Engels)

Koja je prava priroda gloablnog kapitalizma za stotine miliona proletera/ki koji/e su, širom planete, od Rio de Žaneira do Šangaja, od Sijetla do Johanesburga, od Seula do Pariza, nezaposleni/e, rade i bore se? Da li oni/e pate od diktature "finansija", "loše strane kapitala" (berze itd.) kojoj suprotstavljamo "dobru stanu", industrijski ili mogući komercijalni kapital koji stvara radna mesta? Zar kapitalistički odnosi ne konstituišu nedeljivu celinu? Zar činjenica da izolovani deo postavljamo u centar kritike ne znači zauzimanje ulta-simplifikatorskih pozicija političke ekonomije?

Na ta pitanja anti/alter-globalisti daju mistifikujuće odgovore, koncentrišući kritku na jednu izolovanu formu kapitala, finansijski kapital, a sa ciljem zamućivanja kritike kapitala u celini.

Postavljanje kritike na noge

Za revolucionarne slobodarske komuniste/kinje – anarhiste/kinje – kritika kapitalizma je bazirana na uočavanju eksploatacije onih koji žive od svog rada od strane kapitala kao proizvođača viška vrednosti, a ne finansijskog kapitala koji sebe valorizuje na osnovu kamata i drugih finansijskih nadoknada na društveni višak vrednosti. Stoga, logično za one koji su opsednuti borbom protiv "finansija", borbom sa ovom "dijaboličkom" sferom mora početi uništenjem industrijskog kapitala; ali činjenica je da većina anti/alter-globalista brane proizvodnju artikala (kada nisu "multi-nacionalni" i kada su, po mogućstvu, stvoreni u okviru nacionalne industrije i/ili umetničkim radionicama, zadrugama-kooperativama itd.)

Parlamentarna levica i fašisti su uvek bili majstori kada na red dođu bukački napadi na raznolike strukture kapitala. U Francuskoj je tokom perioda Nardonog fronta "levica" pokušala da bes proletarijata usmeri na "200 porodica" (objašnjavajući da problem u Francuskoj predstavljaju samo 200 najbogatijih porodica). Nakon 1960. državni komunisti su se specializovali u odbrani sitnih trgovaca i gazdi protiv "velikih monopola kapitala". Fašisti su, sa svoje strane, ’30 godina XX veka napadali "anonimne" i "lutajuće" finansije i javnost okretali anti-semitizmu. Socijalizam imbecila tog vremena.

Anti/alter-globalistički pokret ne predstavlja raskid sa ovim veselim tradicijama.

Ali, ko su anti/alter-globalisti?

To su oni, od velikih socijal-demokratskih i staljinističkih partija, do različitih oblika "levičara", koji su tokom nekoliko prošlih godina zauzeli novi borbeni položaj: anti/alter-globalizam. Ovaj pokret ima svoje heroje, klovna Hose Bovea, i maskiranog socijalistu Markosa; svoju štampu Le Mond Diplomatique; svoja sveta mesta, Porto Alegre, San Hoze u Čijapas; svoje ekonomiste, Tobina; svoje velike prethodnike, Kejnsa; svoje "neverovatne" uspehe, Sijetl, Nica, Davos; svoj novogovor, "neo liberalizam", "socijalni forum", "participatorni budžet", "građanska ekonomija"; svoje velike satane, STO, Svetsku banku i MMF. Ukratko, svu neophodnu ideološku opremu potrebnu za mobilizovanja bataljona važne kritičke svesti.

Ideologija anti/alter-globalizma sprema se da razobliči:

- Deo kapitala nazvan generičkim imenom "finansijska tržišta" koja su parazitska i zla;

- Pretvaranje u robu određenih "svetih" sektora produktivne aktivnosti: "kulture", poljoprivrede, vode... Ali izbegava, na kraju, kritiku osnovnog razloga postojanja kapitalizma, najamne odnose i produktivnu potrošnju proizvoda radne snage;

- Prebacivanje proizvodnih postrojenja, od strane čuvenih "multinacionalnih korporacija" u zemlje sa nižom cenom radne snage.

Rešenja koja nude anti/alter-globalisti su sledeća:

- Uvođenje "Tobin takse" (od 0,1%) na finansijkse transakcije, tzv. 0,1% socijalizam;

- Uvođenje novih carinskih regulativa da bi se zaštitila nacionalna proizvodnja;

- Učestvovanje građana u radu grada, npr. municipalno upravljanje Porto Alegrea.

Iza ovog očigledno inovativnog i veoma pomodnog diskursa nalazimo najotrcaniju formu reformizma. Šta je, zapravo, tužna pantomima Porto Alegrea ako ne "municipalni socijalizam" u novom odelu? Šta je marš EZLN-a na Meksiko siti – organizovan zajednički od strane Meksičke države i Markosa – ako ne "moderna" primena starih socijal-demokratskih metoda sa početka XX veka, koja je objašnjavala da cilj proleterskog pokreta više nije nasilo preuzimanje političke moći, već je u pitanju postepen, mirni pohod?

Kako je moguće zamisliti borbu sa protivnikom bez razumevanja načina njegovog funkcionisanja i napadajući samo jedan aspekt njegove dominacije?

Kapital, sukobljavajući se sa proletarijatom, je dinamički nezavisna celina.

Globalni kapital protiv međunarodnog proletarijata

Nasuprot onoga što anti/alter-globalisti pričaju, globalizacija nije počela padom Berlinskog zida. Od XVI veka, centralizacijom finansijskog i komercijalnog kapitala ogromne vrednosti, koja je omogućila brz razvoj industrijskog kapitala, socijalni odnosi bazirani na eksploataciji su se zaputili iz stare Evrope, ka Amerikama, da bi preplavile planetu.

Ovaj proces je opisan od strane Marksa i Engelsa u Komunističkom manifestu:

Buržoazija je eksploatacijom svetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji svih zemalja. (...) Uništene su prastare nacionalne industrije i uništavaju se svakodnevno još uvek. Potiskuju ih nove industrije, koje po cenu života moraju uvoditi sve civilizovane nacije, industrije koje više ne prerađuju domaće sirovine već sirovine koje dolaze iz najudaljenijih oblasi, i čiji se fabrikati ne troše samo u zemlji, već u isto vreme i u svim delovima sveta. (...) Na mesto stare lokalne i nacionalne samodovoljnosti i ograđenosti stupa svestrani saobraćaj, svestrana uzajamna zavisnost nacija.

Danas postoje dva odgovora na na produbljujuću planetarnu dominaciju kapitala. Prvi odgovor – reformističkog tipa – teži regulaciji cirkualcije vrednosti uspostavljajući pseudo garancije (Tobin taksa, protekcionizam, obezbeđenije granice, lokalna demokratija itd.), protiv nekih njenih vidova. Drugi odgovor – odgovor revolucionarnih anarhista/kinja – daleko od lamentiranja nad tzv. "globalizacijom", pozdravlja potencijal koji ona otkriva za borbu svetskog proletarijata i, nasuprot reakcionarnom povlačenju u naciju, radi na međunarodnom jedinstvu eksploatisanih za uništenje kapitalizma i države.

(Prevela i priredila: ASI.)

06.01.2008.

SI: Instrukcije za pobunu

Napomena: Ovo je prevod teksta Instrukcije za pobunu Situacionističke internacionale koji je objavljen u Internationale Situationniste #6 u avgustu 1961. Prevod je prvo objavljen na sajtu Kontrapunkt, ali sam odlučio veoma dobar tekst spasiti od ostatka tog sajta (Anarhistički kuvar, alterglobalizam, itd). Nemojte mi zamjeriti.

.

Ako se čini malo apsurdnim pričati o revoluciji, to je očigledno zbog toga što je organizovani revolucionarni pokret još odavno iščezao iz savremenih država, u kojima su koncentrisane mogućnosti presudne društvene transformacije. Ali sve alternative su još apsurdnije, pošto, na ovaj ili onaj način, uključuju prihvatanje postojećeg poretka. Ako je riječ «revolucionarno» neutralizovana do te mjere da se koristi u reklamiranju, da bi se opisale najmanje promjene u vječito promjenljivoj proizvodnji robe, to je zbog toga što se više nigdje ne izražavaju mogućnosti osnovne poželjne promjene.

Danas, revolucionarni projekat stoji optužen pred sudom istorije – optužen za neuspjeh, za prosto izazivanje novog oblika otuđenja. Ovo se svodi na priznanje da je vladajuće društvo dokazalo sposobnost da se odbrani, na svim nivoima stvarnosti, mnogo bolje nego što su to revolucionari očekivali. Ne i da je postalo podnošljivije. Jednostavno, poenta je da je revoluciju potrebno ponovo izmisliti.

Ovo nameće određeni broj problema koje bi trebalo, teorijski i praktično, prevazići u narednih nekoliko godina. Možemo, ukratko, pomenuti nekoliko tačaka koje pod hitno treba razumjeti i riješiti.

Od tendencija usmjerenih ka regrupisanju, a koje su se pojavile poslednjih nekoliko godina među različitim manjinama evropskog radničkog pokreta, samo najradikalnija struja je vrijedna očuvanja: ona koja se okupila oko programa radničkih savjeta. Ne bi trebalo da se previdi ni činjenica da jedan broj elemenata koji stvaraju konfuziju teže da se uključe u ovu debatu (videti skorašnju saglasnost među “levičarskim” filozofsko-sociološkim časopisima različitih zemalja).

Najveća teškoća sa kojom se suočavaju grupe koje pokušavaju da stvore novi tip revolucionarne organizacije je uspostavljanje novih oblika međuljudskih odnosa unutar same organizacije. Društvene sile vrše stalni pritisak protiv ovakvih napora. Ali osim ukoliko se to ne postigne, metodima kojima tek treba eksperimentisati, nikada nećemo biti u mogućnosti da izbjegnemo specijalizaciju u politici. Zahtev za svačijim učestvovanjem često se degenenerše u puki apstraktni ideal, međutim, to je apsolutno praktična nužnost za stvarno nove organizacije i za organizaciju stvarno novog društva. Čak i ako borci više nisu samo podređeni koji izvršavaju odluke, koje su donijele vođe organizacije, još uvijek rizikuju da budu svedeni na ulogu posmatrača onih među njima koji su najkvalifikovaniji u politici shvaćenoj kao specijalizaciji; a na ovaj način se reprodukuju odnosi pasivnosti starog svijeta.

Ljudska kreativnost i učešće može se probuditi samo kolektivnim projektom koji se, eksplicitno, tiče svih aspekata proživljenog iskustva. Jedini način da se “podignu mase” jeste da se razotkrije užasan kontrast između mogućih konstrukcija života i današnjeg siromaštva života. Bez kritike svakodnevnog života revolucionarna organizacija je izolovani milje, uobičajena i krajnje pasivna kao i oni kampovi za odmor koji su specijalizovani teren savremene dokolice. Sociolozi, npr. Henri Rejmond u svojoj studiji o Palinuro-u, pokazali su kako na takvim mjestima spektakularni mehanizam, na nivou igre, ponovo stvara dominantne odnose društva kao cjeline. Ali oni se potom naivno odnose prema “raznovrsnosti ljudskih kontakata”, npr., neprimjećujući da puko kvantitativno povećanje čini kontakte jednako bljutavim i neautentičnim kao što su to i drugdje. Čak i u najslobodarskijim i antihijerarhijskim revolucionarnim grupama, komunikacija između ljudi se ne garantuje političkim programom koji dijele. Sociolozi, prirodno, podržavaju napore koji imaju za cilj reformu svakodnevnog života, organizovanje njegove zamjene u slobodno vrijeme. Ali revolucionarni projekat ne može prihvatiti tradicionalno shvatanje igre, igre ograničene u prostoru, u vremenu i kvalitativnoj dubini. Revolucionarna igra – stvaranje života – je suprostavljena svim sjećanjima na prošle igre. Nudeći tronedeljni odmor od života vođenog tokom četrdeset i devet nedelja, kamp-naselje “Club Med” oslanja se na jeftinu polinežansku ideologiju – skoro kao što francuska revolucija predstavlja sebe u odeći republikanskog Rima, ili kao savremeni revolucionari koji sebe definišu prevashodno u odnosu na to koliko odgovaraju boljševičkom ili nekom drugom tipu militantne uloge. Revolucija svakodnevnog života ne može svoju poeziju izvlačiti iz prošlosti, već samo iz budućnosti.

Iskustvo isprazne dokolice koju je proizveo savremeni kapitalizam omogućio je kritičnu ispravku marksističkog shvatanja produženja vremena za dokolicu: Sada je jasno da potpuna sloboda vremena zahtjeva, prije svega, transformaciju rada i njegovog prilagođavanja u pogledu ciljeva, i pod uslovima koji su sasvim drugačiji od onih koji su sve do sada preovladavali kod prisilnog rada (pogledaj aktivnosti grupa koje izdaju “Socialisme ou Barbarie” u Francuskoj, “Solidarity” u Engleskoj i “Alternative” u Belgiji). Ali oni koji sav naglasak stavljaju na potrebu promjene samog rada, njegovog racionalizovanja i navođenju ljudi da se zainteresuju za njega, i koji ne obraćaju pažnju na slobodni sadržaj života (npr. razvoj materijalno opremljene kreativne snage izvan tradicionalnih kategorija radnog vremena i vremena za odmor i rekreaciju) rizikuju da omoguće ideološku masku za harmonizaciju postojećeg sistema proizvodnje u smjeru veće efikasnosti i profitabilnosti, bez ikakvog dovođenja u pitanje iskustva ovakve proizvodnje ili neophodnosti za ovakvom vrstom života. Slobodna izgradnja čitavog prostorno-vremenskog individualnog života je zahtjev koji će biti potrebno odbraniti od svih vrsta snova o harmoniji u mozgovima ambicioznih menadžera društvene reorganizacije.

Različiti momenti dosadašnje situacionističke aktivnosti mogu se razumjeti samo u perspektivi ponovnog nastupanja revolucije, revolucije koja će biti društvena kao i kulturna, a čije polje djelovanja od samog početka mora biti šire nego tokom bilo kog od prethodnih pokušaja. SI ne želi da regrutuje pristaše ili sljedbenike već da okupi ljude koji su sposobni da se usredsrede na ovaj zadatak u godinama koje dolaze, svim sredstvima i bez brige oko etiketa. Ovo znači da moramo odbaciti tragove ne samo specijalizovane umetničke aktivnosti, već i specijalizovane politike; a naročito post-hrišćanski mazohizam, karakteristiku mnogih intelektualaca u ovom području. Ne tvrdimo da ćemo sami razvijati novi revolucionarni program. Kažemo da će se taj program, koji je u procesu nastajanja, praktično suprotstaviti vladajućoj stvarnosti, i da ćemo učestvovati u tom suprotstavljanju. Bez obzira šta će biti sa nama individualno, novi revolucionarni pokret neće biti stvoren bez uzimanja u obzir onog što smo zajedno tražili; što se može sumirati kao prelazak od stare teorije ograničene permanentne revolucije do teorije opšte permanentne revolucije.

04.01.2008.

Solidarnost sa radnicima Frape Behr, Barselona

Protestno pismo ambasadi Kraljevine Španije

Čekaluša 16, Sarajevo

Solidarnost sa radnicima i radnicama tvornice Frape Behr u Barceloni

Dame i gospodo, ogorčeni smo postupcima vlade Katalonije i korporacije Behr u njihovoj fabrici u Barseloni. Obaviješteni smo da ta kompanija planira otpustiti 295 radnika i radnica iz te tvornice, i time nanijeti još jedan udarac njima i njihovim porodicama. Zahtijevamo da katalonska vlada i korporacija Behr ispune sve zahtjeve 295 radnika i radnica kako bi oni/one sačuvali svoja radna mjesta, te izražavamo drugarsku solidarnost sa njima.

Za slobodu i jednakost!

Direktna akcija i solidarnost!

IWA-AIT: Solidaridad Internacional con trabajadores de Frape Behr Barcelona!

26.12.2007.

Turbulencija u Turskoj

Moderna Evropa i sekularna Turska trče jedna drugoj u susret, gledajući jedna u drugoj odraze sopstvene budućnosti. Ali obje za sobom vuku teret sopstvene prošlosti, teret sopstvenog mrtvila koje guši svako ostvarenje fiktivnog „napretka“. U tom mrtvilu se ogleda budućnost. Koliko god političke elite dva sistema jedan u drugom traže razlike, glavna sličnost leži upravo u onim silama koje ih razdiru iznutra: u radničkim klasama koje se bude u borbi za sopstveni život. Radnička klasa Turske prati obrise borbe evropskog proletarijata, i uprkos specifičnim političkim i „kulturnim“ razlikama, ova borba nosi istu suštinu.

Parlamentarni spektakl

Na društveno-političkoj sceni u Turskoj trenutno su aktivna tri elementa: liberalni krugovi krupne industrijske, poljoprivredne i finansijske buržoazije, vojno-birokratski „sekularni“ krugovi, i radnička klasa podijeljena u javni i privatni sektor. Trenutna atmnosfera je predstavljena u vidu spoljne i unutrašnje nestabilnosti, pri čemu je prva uslovljena inflacijom, a druga napetom situacijom u regionu (prevenstveno zbog situacije u Libanu i Iraku). Najkrupnija sekcija radničke klase – radnici javnog sektora – još je u februaru ušla u štrajk akciju sa zahtijevom povećanja nadnica da bi se sanirala šteta zbog inflacije. Država je nudila povećanje od 4% na inflaciju od 8%, čime se u stvari nudilo smanjenje plata od 4%. Radnici, naravno, ponudu nisu prihvatili, ali je vlada povukla taktički potez preusmjeravanja pažnje na pitanje odluke o slanju vojnika u Liban. (Sličan metod primjenile su vlasti u Beogradu kada su tokom borbi oko školarina pokušale apelovati na studente pričom o kosovskom pitanju.)

Upravo tokom galopirajućih socijalno-ekonomskih problema dvije grupe vodećih krugova ušle su u borbu oko ustavnih pitanja. Vladajuća liberalno-islamistička Partija pravde i razvoja (AKP – Adalet ve Kalkinma Partisi) iza koje stoji liberalno raspoložena buržoazija, prvenstveno finansijskih i industrijskih krugova, izazvana je od strane desne koalicije dvije partije iza kojih stoje birokratija (državni sektor) i vojska – sekularno nacionalistička Republikanska narodna partija (CHP – Cumhuriyet Halk Partisi) i proto-fašistička Partija nacionalističkog pokreta (MHP – Milliyetçi Hareket Partisi) – zbog pitanja izbora predsjednika putem parlamenta. Sekularno-nacionalistička koalicija, nepovjerljiva prema liberalima, organizovala je 29. aprila velike demonstracije koje smo mogli pratiti u svim svjetskim i domaćim medijima.

Prvi maj donio je upozorenje vlastima koje su bile zauzete aktuelnim političkim problemom (kandidat AKP-a, Abdullah Gul, nije dobio dvotrećinsku većinu pa je njegova kandidatura morala biti poništena, upravo na taj dan). Još je prošlog proljeća (2006.) u prvomajskim demonstracijama prema zvaničnoj brojki u sukobu sa policijom poginulo 13 ljudi, i ove godine mogle su se osjetiti zle slutnje. Vlada je poslala masu teško opremljenih policajaca na ulice Istambula – u ukupnom broju od 17 hiljada – gdje se mogao očekivati festival „plebejskoj bijesa“. I zaista, došlo je do sukoba na Taksim trgu – mjestu naznačenom kao nedozvoljeno za prvomajsko okupljanje (prije trideset godina 34 ljudi je ubijeno od strane vladinih snaga na prvomajskim demontracijama upravo na tom mjestu) – i ulicama u centru Istambula, prvenstveno u prometnoj Istiklal Caddesi. 580 ljudi je uhapšeno uz upotrebu suzavca i vodenih topova.

U skladu sa tenzijom i iz potrebe za preusmjeravanjem pažnje, sekularna koalicija je pokušala apelovati na javnost krvoždernom pričom o američkim zavjerama i slanju vojnika u sjeverni Irak, tačnije o napadu na Kurdistan, čime bi se „opasnosti“ od „terorizma“ otklonile. Nacionalizam je bio i ostao glavno oružje turske vladajuće strukture koja se usavršila u njegovoj upotrebi. Tako je i priča o „teroristima“ imala jak odjek. Metode su uvijek iste. Vješto manipulisanje nacionalističkim i ustavnim pitanjima poslužilo je stalnom odvlačenju pažnje sa bitnih, suštinskih pitanja, koja prvenstveno pogađaju živote mase radnika i nezaposlenih. Intenzitet propagande i mahinacija proporcionalan je intenzitetu pogoršanja socijalnog stanja.

U igru je tokom jeseni ušao i novi faktor: parlamentarni izbori. Shodno odazivu koalicija CHP-MHP očekivala je pobjedu nad AKP i formiranje desne koalicione vlade, ali je AKP, koristeći se u predizbornoj kampanji svojom dominacijom na nivou lokalne vlasti (uključujući Istambul i Ankaru), uspjela kupiti glasove akcijama socijalne pomoći (podjelom hrane, odjeće i uglja). AKP je tako dobila 46% glasova nad CHP koji je osvojila 20% i MHP koji je spao na 14%. Kurdski „nezavisni kandidati“ ušli su u parlament sa 3% zbog poraza na sopstvenom terenu. AKP je svoju socijalnu akciju usmjerila i na kurdska područija gdje je pretekla kurdske partije koje za razliku od AKP nisu imale dovoljno sredstava za manipulaciju.

Štrajk u Türk Telecom-u

S obzirom na socijalnu eroziju nije iznenađujuća potreba da se socijalnom akcijom kupuje podrška. Ali upravo iz tog razloga ne iznenađuje očigledna iluzornost parlamentarnih metoda. Pogođeni okrutnom stvarnošću turski radnici su se morali otrgnuti od parlamentarnog kolosijeka i vratiti se na put koji je najavljen prethodnim štrajkovima. 26.000 radnika državne firme Türk Telecom krajem novembra stupilo je u štrajk. „Dok vlada pokušava zainteresovati ljude za referendum i stalnu ratnu kampanju na jugoistoku, radnička klasa potavlja pitanje potpuno jasno. Za nas, glavno pitanje u Turskoj su plate radnika“ (EKS – Enternasionalyst Komünist Sol, 3. decembar 2007.). Predsjednik kompanije Paul Doany izjavio je da ni jedan zaposleni ne može očekivati „povećanje iznad inflacije“ – što znači da može očekivati samo smanjenje nadnica.

Nije prošlo ni tri dana a vlada je putem medija razvila oštru kampanju protiv štrajkača. Stalno je ponavljana priča o tužnoj smrti Aysel Tosun, žene koja je navodno preminula zbog štrajka. Optužbe o sabotaži su natjerale predsjednika Haber-İs, sindikata telekomunikacija, Ali Akçana, da osudi „incidente“ i prijeti kažnjavanjem, iako se čitava sabotaža svela na presjecanje nekoliko telefonskih kablova. Nije uopšte iznenađujuće da se na prvoj pojavi radikalizacije žuti sindikalci stavljaju u službu odbrane šefovskih kleveta i prijetnji. „Sindikat nema nikakve veze sa ovim incidentima“, izjavio je. (Sindikatu je prvenstveno stalo do očuvanja „reda“ i „legalnosti“, kao i njegovog vječnog posredništva. Pa zar može biti drugačije? Ne zanemarimo činjenicu da je sindikalni pokret u Turskoj davno prešao svoju parabolu, pa su sindikati čvrsto ukorjenjeni u kapitalističke strukture.)

Uprkos inflaciji i svim militantnim prijetnjama, KESK (ljevičarski sindikat javnog sektora) se jedva naveo na organizovanje jednodnevnog štrajka. Salih Kılıç je na kraju štrajka u THY (Turskom aviotransportu) od ranije tokom godine izjavio kako je „ponosan što stavlja potpis“ na ugovor, iako je on predstavljao samo – kada se izvede čitava računica – porast nadnica za 2%, dok je za čitavu predstavu bila dovoljna jedna prijetnja radnika da će štrajkovati. Pa radi se o hljebu, mlijeku i frustraciji – čemu toliki ponos?

U Telecom-u su stvari tekle dosta teže i radnici su morali izvesti najveći štrajk u Turskoj nakon štrajka rudara 1991. Trebalo je 44 dana i izgubljenih 1.100.000 radnih sati da bi se vlada privoljela na popuštanje. Umjesto ponude od 4% došlo se na rješenje o povećanju za 10% ove godine, a 6,5% plus inflacija za sledeću godinu. Očigledno je da radnici trajnija rješenja za sebe mogu izboriti samo direktnom akcijom na radnom mjestu, uz obavezan prolazak kroz ritual kleveta i „patriotskih“ apela, upotrebu pritiska ili zaobilaženja sindikata i nužnog pribjegavanja sabotaži. Ono što je ostvareno u Telecom-u ipak se nije prenijelo na ostatak javnog sektora. Vlada za ostatak tog sektora i dalje drži ponižavajuću ponudu od 4%, i veliko je pitanje kako će se dalje stvari odvijati. Da su radnici telekomunikacija pružili poziv radnicima u ostatku sektora da im se pridruže, rezultati bi sigurno bili daleko bolji. (Zamislite potencijalnu snagu štrajka radnika telekomunikacija i PTT-a.)

Borba se nastavlja

Inflacija ne jenjava. Socijalni problemi i dalje guše tursko društvo i shodno tome buržoazija guši javnost svojim krvoždernim kampanjama. Trenutno su razni fašisti okupirali ulice glavnih gradova. Održan je masovni nacionalistički zbor u Izmiru i apeli su uvijek isti: američke zavjere, Liban, „Istočna Turska“. U stvarnosti, Tursku čeka otvoreno mjesto među vojnim snagama u Iraku, Afganistanu i Libanu. Vojska sa nepovjerenjem gleda na liberalnu vladu i njenu neodlučnost za priključenje ovim poduhvatima, ali je izvjesno da će obje vladajuće grupe naći zajednički jezik u napadima na Radničku partiju Kurdistana (PKK – Partiya Karkerên Kurdistan), kurdsku nacionalističku organizaciju ljevičarskog programa. [Ovaj članak je napisan dva dana pred napad turske armije na irački dio Kurdistana.] Ciljevi buržoazije su jasni: teror, rat, eksploatacija, dominacija.

Nasuprot tome, perspektiva autonomnih akcija radničke klase se održava. Mogućnost štrajka u THY je i dalje realna, a raste nezadovoljstvo među radnicima tekstilne industrije. Pregovaranja oko nadnica u javnom sektoru se nastavljaju pa je izvjesno novo zaobilaženje žutih sindikata novim štrajk-akcijama.

20.11.2007.

Maksimov: sindikati vs. fabkom-i

Napomena: Konačno, javljam se sa novim postom. Ovom prilikom postavljam prevod članka ruskog anarho-sindikaliste G. P. Maksimova, O sindikatima i fabričkim komitetima, objavljen u Голос Труда u avgustu 1917, dva mjeseca pred oktobarsko rušenje buržoaske republike. Da bi vam stvar bila jasnija predlažem da pročitate tekst Rod M. Jones-a Factory Committees in the Russian Revolution (Solidarity).

.

Sve do sad, uprkos četiri meseca intenzivnog organizacionog rada, proletarijat još nije razjasnio koje funkcije mora pridodati sindikatima, koje fabričkim komitetima, a koje ostalim organizacijama radničke klase. Iako sindikati postoje još od pre revolucije i imaju jasno definisane funkcije i sklop aktivnosti, revolucija je stvorila nove forme radničkog organizovanja i zgrnula sveukupne funkcije na jednu hrpu. Stvoreni su fabrički komiteti, a pojavilo se pitanje razmene rada, i sada, pod teškim svakodnevnim pritiscima, anticipira se postojanje još jedne organizacije u obliku kontrolnih komisija, koje će neizbežno nastati u bliskoj budućnosti. Stoga se postavlja prirodno pitanje o tome kakvi bi odnosi trebali postojati među ovim oblicima organizacije rada. Trebaju li nastaviti sa istim poslom, radeći paralelno jedni sa drugima? Ako da, kakav će rezultat ovaj paralelan rad imati – pozitivan ili negativan? Koji od postojećih oblika zaslužuje prednost nad ostalim u zadatku organizovanja proletarijata u neposrednoj budućnosti? Ili da nisu svi podjednako vredni, tako da se pitanje prednosti ne treba postavljati?

Političke partije, prvenstveno socijal-demokrate [boljševici i menjševici], uzele su aktivnog učešća u organizovanju sindikata. Kao rezultat ove bliske saradnje između sindikata i partija, sindikati su postali neka vrsta partijskih filijala koje su nastojale i nastavljaju nastojati u stvaranju protekcije nad sindikatima, vezujući ih za svoje ideje i aspiracije. Kao rezultat, sindikati identifikuju svoje ciljeve sa ciljevima partija. I zaista, uticaj partija nad sindikatima toliko je jak da sindikati jednostavno imitiraju partije, bez pokušaja da sami stvore nešto novo.

Fabrički komiteti, suprotno tome, proizvod su kreativnosti radničkih masa. Za kratko vreme svoga postojanja fabrički komiteti su već odigrali neizmernu ulogu u organizovanju radnika u borbi protiv kapitalizma. U bliskoj budućnosti možda će čak odigrati i ključnu ulogu u konačnom sukobu između rada i kapitala. U ovom trenutku teško je reći da li će moći ove dve forme radničkog organizovanja koegzistirati u miru: dok je jedna revolucionarna, smela, militantna, energetična i snažna zahvaljujući svojoj mladosti; druga je starija, oprezna, sklona kompromisu, popustljiva, a naziva se militantnom dok u stvarnosti teži ka klasnoj „harmoniji“.

Nekoliko govornika na konferencijama izjavili su da slabost fabričkih komiteta leži u njihovoj orijentaciji ka uskim, lokalnim interesima. Ali takve tvrdnje ne zaslužuju ozbiljnu pažnju, i na konferencijama su primljene bučnim negodovanjima radnika. Fabrički komiteti moraju biti organizacije koje će zadati konačan smrtni udarac kapitalizmu. Kontrola mora pripasti radnicima a ne državi. U svakodnevnom životu, fabrički komiteti su militantne ekonomske organizacije koje rukovode preduzećima i usmeravaju proizvodnju. U fabričkim komitetima mora vladati revolucionarni duh koji ne dopušta saradnju sa poslodavcima. Fabrički komiteti, ukratko, moraju graditi put u buduću socijalističku proizvodnju istovremeno ne zaboravljajući potrebe današnjice.

Jedna od ove dve organizacije mora uspostaviti dominaciju nad drugom, i uloga potčinjenog, kako mi se čini, mora pasti na sindikate.

26.08.2007.

“Obraćanje svim radnicima”

Enragés-situacionistički međunarodni komitet, Savet za održavanje okupacija

Pariz, 30. maj 1968.

Drugovi,

ono što smo napravili u Francuskoj proganja Evropu i uskoro će zapretiti svim vladajućim klasama sveta, od birokrata u Moskvi i Pekingu do milionera u Vašingtonu i Tokiju. Kao što je zbog nas Pariz zaplesao, tako će i međunarodni proletarijat još jednom napasti kapitaliste svih država i sve tvrđave otuđenja. Okupacija fabrika i javnih zgrada u zemlji nije samo zaustavila funkcionisanje ekonomije, nego je stavila društvo pod opšti znak pitanja. Duboko ukorenjen pokret vodi skoro sve i jedan sektor populacije u potražnju za stvarnom transformacijom života. Ovo je početak revolucionarnog pokreta, pokreta koji je ostvario sve osim svesti o onome što je ostvario, svesti koja mu je nužna za pobedu.

Koje će sile prići u spas kapitalizmu? Režim će pasti osim ako ne zapreti upotrebom sile (uz obećanje novih izbora, koji bi se mogli održati samo nakon kapitulacije pokreta) ili čak neposredno upotrebi represiju. Ako Levica dođe na vlast, i ona će isto tako spašavati stari svet kroz koncesije i upotrebu sile. Najveći branitelj takve “narodne vlade” bila bi takozvana “Komunistička” partija, parija staljinističkih birokrata, koja se borila protiv pokreta od njegovog početka i koja je počela predviđati pad de Gaulle-ove vlade tek kada je shvatila da više ne može igrati ulogu glavnog zaštitnika tog režima. Takva bi prelazna vlada bila “kerenskijevska” samo ako bi staljinisti bili pobijeđeni. Sve će ovo zavisiti od svesti radnika i od kapaciteta za autonomno organizovanje. Radnici koji su već odbili smešni dogovor sa vođama sindikata otkrili su da ne mogu “pobediti” u okvirima postojeće ekonomije, nego da moraju uzeti sve kroz transformaciju celokupne ekonomske osnove po svom nahođenju. Šefovi ne mogu platiti više; ali mogu nestati.

Postojeći pokret nije postao “politiziran” time što je nadmašio bedne sindikalne zahteve u vezi plata i penzija, zahteve koji su lažno predstavljeni kao “društvena pitanja”. On je nadmašio politiku postavljajući društveno pitanje kao jednostavnu istinu. Revolucija koja je čitav vek bila u stanju stvaranja konačno se vraća, i ona se može izraziti samo u sopstvenim oblicima. Suviše je kasno za revolucionarno-birokratske prepravke. Kada skorašnji destaljinizirani birokrata kao André Barjonet pozove na stvaranje zajedničke organizacije koja bi ponovo spojila “sve autentične sile revolucije ... bilo da marširaju pod zastavom Trockog ili Maoa, za anarhiju ili situacionizam,” dovoljno nam je da se prisetimo kako oni što danas slede Trockog ili Maoa, a da ne govorimo ništa o jadnoj “Anarhističkoj federaciji”, nemaju nikakve veze sa sadašnjom revolucijom. Birokrate se mogu predomisliti oko toga šta će nazvati “autentično revolucionarnim”; autentična revolucija se neće predomisliti u svojoj osudi birokratije.

U ovom trenutku, sa pozicijom koju drže i sa partijama i sindikatima koje ostaju ono što jesu, radnici nemaju drugog izbora osim da se organizuju u jedinstvene osovinske komitete u direktnom preuzimanju ekonomije i svih aspekata rekonstrukcije društvenog života, postavljajući svoju autonomiju vis-à-vis od bilo kog političkog ili sindikalnog rukovodstva, osiguravajući samoodbranu i povezujući se regionalno i nacionalno. Radeći upravo tako postaće jedina stvarna snaga u zemlji, snaga i vlast radničkih saveta. Jedina alternativa tome je povratak pasivnosti i gledanju televizije. Proletarijat je “revolucionaran ili nije ništa.”

Koje su suštinske odlike vlasti saveta?

  • Raspuštanje svake spoljne vlasti
  • Direktna i totalna demokratija
  • Praktično jedinstvo odlučivanja i izvršavanja
  • Delegati koji se mogu opozvati u svako doba od onih što su ih izabrali
  • Ukidanje hijerarhije i nezavisnih specijalizacija
  • Svesno upravljanje i transformacija svih uslova oslobođenog života
  • Permanentna i kreativna masovna participacija
  • Međunarodna veza i koordinacija

Postojeći preduslovi nisu ništa manji od ovoga. Samoupravljanje nije ništa manje. Čuvajte se svih modernističkih pridošlica – uključujući čak i sveštenike – koji pričaju o samoupravljanju ili čak radničkim savetima ne priznajući ovaj minimum, jer oni žele spasiti svoje birokratske funkcije, privilegije svojih intelektualnih specijalizacija ili svoje buduće karijere sitnih šefova.

U stvarnosti, ono što je nužno sad bilo je nužno još od samog početka proleterskog revolucionarnog projekta. Uvek je postojalo pitanje autonomije radničke klase. Borba se uvek svodila na ukidanje najamnog rada, ili robne proizvodnje, kao i države. Cilj je uvek bilo pristajanje uz svesnu istoriju, gušenje svih separacija i svega “što postoji odvojeno od pojedinca.” Proleterska revolucija je spontano iscrtala svoju odgovarajuću formu u savetima — u Petrogradu 1905, u Torinu 1920, u Kataloniji 1936, u Budimpešti 1956. Očuvanje starog društva, ili stvaranje nove klase eksploatatora, uvek se ostvarivalo preko mrtvih tela saveta. Radnička klasa sada prepoznaje svoje neprijatelje i svoje odgovarajuće metode akcije. “Revolucionarna organizacija mora znati da se više ne može boriti protiv otuđenja otuđenim oblicima borbe” (Društvo spektakla). Radnički saveti su jedino rešenje, pošto su svi drugi oblici revolucionarne borbe proizveli suprotno od onoga što se tražilo.

18.08.2007.

Napomene o radničkim savjetima

Svaki pojedinac i grupa koja se upusti u vode radikalne ljevice eventualno se susreće sa pojmom radničkih savjeta. U krajnjoj liniji trebamo sebi postaviti pitanje: šta su radnički savjeti? Za ljude sa „ovih prostora“ koncept može biti donekle konfuzan zbog spoznaje specifičnog iskustva koje je nosilo identičan naziv. Jedan pogrešan način razumijevanja proističe i iz posmatranja radničkih savjeta kao „organa“. Radnički savjet „je odnos (a ne “organ” ili “tijelo”) u kojem ljudi neposredno razmatraju svoj položaj i artikulišu svoje težnje, bez prisustva stručnjaka za dijalog, izražavanje, predvođenje, delovanje” (Blok 45). Suština tog odnosa stvara se kada ljudi određenog socijalnog profila (radnici, studenti, seljaci) u borbi za preoblikovanje sopstvenog vremena i prostora uspostave direktnu komunikaciju među sobom i počnu sami (ali zajedno) donositi odluke koje se njih tiču. Tako se savjeti stvaraju “odozdo” kada se različite grupe koje se prepoznaju u toj istoj borbi povežu kroz jedno koordinaciono “tijelo” u kome donose zajedničke odluke. Tako se borba, koja se obično javlja iz štrajka na radnom mjestu, ako on uspije zaobići “predstavničke strukture” (sindikate), proširuje na ostatak zajednice zajedničkim djelovanjem ljudi povezanih istim problemima (siromaštvom, eksploatacijom, otuđenjem). Kako se predstavnici za te “savjete” biraju među samim biračima, ti isti predstavnici (delegati) obavezni su prenositi odluke njihovih birača (imperativni mandat), i mogu se od strane njihovih birača opozvati (smijeniti) u svako doba. Ovakva vrsta upravljanja zajednicom naziva se “direktna demokratija”.

Prvi savjeti su se pojavili u Rusiji 1905. iz štrajk pokreta kada su štrajk komiteti (pojedine grupe štrajkača) jednog mjesta slali delegate u “sovjet” – koordinaciono tijelo – koji je bio sačinjen od istih. Oni su se javljali, u raznim oblicima, ponovo u Rusiji 1917, zatim Njemačkoj, Italiji, i Španiji (dvadesetih i tridesetih) i u Istočnoj Njemačkoj, Poljskoj i Mađarskoj (pedesetih). Sama pojava savjeta značila je ogromno praktično otkriće u revolucionarnom radničkom pokretu. Radnici su pronašli dugo traženi autonomni oblik kroz kojeg mogu ostvariti svoju emancipaciju. U mnogim slučajevima, oni su postali glavna vlast nad prostorom u kome su birani, i svoj autoritet su zasnivali na načinu sopstvenog nastanka. Zbog poraza koji su nastupili, iskustvo radničkih savjeta izazvalo je oštre podjele u komunističkom pokretu, podjele čije se konture teško mogu razaznati, jer su savjeti ulazili, kako u iskreno praktično djelovanje, tako i u licemjernu demagogiju, uz različita iskustva u pojedinim zemljama. Lenjinove proklamacije “sve vlasti sovjetima” na kraju su značile vlast boljševičkoj partiji. Samo iskustvo sovjeta u Rusiji je mnogoznačno: sa jedne strane postojali su oni u koje su mogli ući samo radnici i vojnici (kao u Kronštatu) dok su se u većinu sovjeta mogli birati vanjski “predstavnici”, najčešće partijski ljudi (kao u Petrogradu i Moskvi). Zato britanska grupa Solidarity radije ističe fabričke komitete, koji su prije sovjeta bili otjelovljenje direktne demokratije – kako su predstavljali želje radnika par excellence. U to vrijeme anarho-sindikalisti bili su jedini do pojave opozicije Mijasnikova koji su tražili “apsolutnu radničku kontrolu”, za razliku od lenjinističke verzije: organičene “kontrole” – nadzora. U Njemačkoj su savjeti trpili krvave transformacije, ali se njihova snaga dovoljno ocrtala pred sam poraz, kao i u Italiji (Gramši, iako u zatvoru, nije mogao a da ih ne unese u svoj program; Luksemburgova je učinila isto), pa se rodila struja koja je proklamovala – nasuprot boljševika i Kominterne – neograničenu vlast savjetima, kao vlast radnicima, a ne partijama (“lijevi komunisti”: Pannekoek, Ruhle, Gorter, Mattick, Korsch, Pankhurst, itd.).

Kada je pokret poražen, ostalo je iskustvo. To iskustvo, tako snažno i nedvosmisleno, predstavlja jedini fiksni element revolucionarnog pokreta (iako u suštini fluidan), jedini bastion radikalne ljevice (iako zaista neuhvatljiv), koja negiranjem tog elementa negira sama sebe, priznajući sve drugo.

Šta vlast savjeta kao process znači? “U tom procesu proletarijat postaje subjekt koji odbacuje svoju čisto kontemplativnu ulogu: njegova svijest sada je jednaka praktičnoj organizaciji koju je sam izabrao, jer ta svijest više ne može da se razdvoji od njegovog doslijednog djelovanja na istoriju” (Debord). Šta je njen cilj? “Zadatak radničkih savjeta zato nije samoupravljanje postojećim svijetom već njegova neprestana kvalitativna promjena; drugim riječima, konkretno prevazilaženje robe, te ogromne stranputice u istoriji čovjekove samoproizvodnje” (Khayati). Roba, kao otuđenje čovjekovih aktivnosti, prestaje sa postojanjem kada radnički savjeti – kao novi odnos – preoblikuju domen “proizvodnje stvarnog života”, te osnove svih društvenih kretanja. Tako i sami radnici, preuzimajući kontrolu nad sopstvenom aktivnošću, prestaju biti roba.

Šta to znači za istoriju „radničkih savjeta“ u Jugoslaviji? U kontekstu svega rečenog oni su contradictio in adjecto. Nametnuti „odozgo“, dekretom, zakonski ograničeni na mjesto rada, formirani radi pomoći oko upravljanja sistemom robne proizvodnje uz ograničeno učešće radnika koji se i dalje uzimaju u najam, oni su tvorevina birokratije. „Samoupravljanje robnom proizvodnjom samo će pretvoriti svakog pojedinca u programera sopstvenog preživljavanja – umijesto kapitalističkog kruga, dobićemo samoupravljački pravougaonik” (Khayati). Da bi kao radikalni ljevičari ostvarili svoj zadatak u pomoći samoemancipacije svih potčinjenih klasa, iskustvo savjeta moramo shvatiti ozbiljno – ali samo u njihovom pozitivnom kontekstu, jer samo tako možemo bogato iskustvo preokrenuti iz sjećanja na poraze i greške u teorijsku poeziju potpune subverzije postojećeg, u stvaranje društva koje će biti samoostvarena “pozitivna čovjekova samosvijest” (Marx).

16.08.2007.

Sindikalizuj ovo!

Pokret za slobodu - >>Freedom Fight<< - vršio je u Srbiji, jula mjeseca, anketu u pedeset privatnih preduzeća osnovanih proteklih 20 godina, uključujući predstavništva inostranih preduzeća, sa većinskim stranim kapitalom. Istraživanje je pokazalo:

>> ... da ni u jednom od ovih preduzeća ne postoji sindikat, da se osnivanje sindikata najčešće sprečava na neformalne načine, usmenim pritiscima u vidu «saveta», te otkazima ili profesionalnim degradiranjem radnika koji istaknu neki sindikalni zahtev, što treba da posluži kao primer drugima, dok u dva posmatrana preduzeća čak postoji pisani kodeks koji sindikalno organizovanje označava kao nepoželjno!<<

Uzimajući u obzir da je sindikalno organizovanje zagarantovano zakonom, poslodavci svih ovih preduzeća svojim postupcima krše zakon. Naravno, nikakav mehanizam kontrole sprovođenja zakona o radu (odnoseći se na one zakone koji štite "prava radnika") tako da je i u ovom slučaju formalna garancija nešto što se poslodavaca ne tiče, tako da oni imaju u svom izboru ignorisanje ovog propisa.

Svakako, katastrofalna situacija koja muči nezaposlenošću ogroman broj populacije u Srbiji (validne statistike nisu nam dostupne) može da olakša stav ignorisanja. Radnici koji istupe sa zahtijevom za sindikalno organizovanje, ili sa zahtijevima koji se obično postavljaju kroz sindikate, mogu vrlo brzo biti otpušteni uz nebulozno opravdanje za koje ne postoji šansa da će biti ispitano. U svakom slučaju, većina radnika koji bi se zatekli u ovom položaju, ne mogu sebi priuštiti - shodno sredstvima i vremenu - "istjerivanje pravde", tako da raskorak između formalnih "prava" i faktičke potčinjenosti ostavlja ogroman prostor za agresivno djelovanje poslodavaca, kako u procesu rada, tako i van njega, istovremeno računajući na pomoć države sa čije strane je dovoljno samo da "gleda kroz prste" i tako garantuje "normalno" funkcionisanje sistema.

Ako se sjećate socijalnih bura u Francuskoj prošle godine, one su pokrenute kao odgovor na monstrouzni zakon kojim se otpuštanje svih mladih radnika obavlja bez zakonskih reprekusija. Taj "neo-liberalni" zahvat kojeg su francuski studenti uspjeli zaustaviti, de facto postoji u Srbiji kao dnevni red na kojeg se niko ne obazire, kao aktuelno stanje koje ne izaziva nikakav pomak na terenu klasne borbe.

Da li to znači da je u Srbiji klasna borba na mrtvoj tački? Daleko od toga! Ne smijemo zaboraviti na pokret za obranu studiranja - >>Dole školarine<< - čije se zatišje preko raspusta nikako ne smije protumačiti kao odustajanje od borbe (u svakom slučaju ne konačno, i to mislim na ovu, aktuelnu generaciju studenata, koji su uzeli učešća). Ovakav istup je za Srbiju sigurno značajna stvar. Sve nam ovo govori da se trenutne borbe vode, samo na drugom terenu.

Šta će se desiti za koju godinu kada ta studentska populacija postane kičma radničke klase u Srbiji? Isto kao u Francuskoj - šta sa zadovoljstvom  i realnim optimizmom očekujemo - noseći sa sobom iskustvo studentskih borbi koje su najavile radikalizaciju masa u svim pravicima, osvježiće postojeću radničku klasu, uključujući i ogroman broj nezaposlenih, iskustvom radikalnih istupa koji će se sigurno ponoviti na novom terenu, kroz nove oblike i nove zahtijeve. Po svemu sudeći, uzbudljiva vremena su pred nama, iako je gotovo sigurno da će našom okolinom vladati, sve do dana otvaranja pandorine kutije, potpuno suprotni utisci - atmnosfera apatije, cinizma i apstinencije... ali to je samo naličije pred zaokret.

U međuvremenu, šta ćemo sa sindikatima?

Zar bogato istorijsko iskustvo ne pokazuje da bi nam od ovog trenutka bilo najpametnije da se ostavimo te priče koja prije ili kasnije mora doživjeti svoju novu parabolu? Ako nekakvim biblijskim čudom sindikati počnu iskakati po zemlji Srbiji i hvatati se u koštac sa trenutnim problemima, sistematski rješavajući ih, jedan po jedan, ostaje gotovo sigurno da će se sa svakim rješenim problemom (problemi koji su daleko od suštinskih, i mjere se u mrvicama sa stola) radni ljudi ukopavati sa svojim predstavničkim strukturama dublje i dublje u mehanizam samozaštite, zaboravljajući i postiskujući borbene instinkte koji se konačno rađaju sa novom generacijom, a koji u krajnjoj liniji zahtijevaju potpunu subverziju svakodnevnog života, konačan put u nepovratno, u eksperiment direktne demokratije.

Moramo se zapitati, koji su nam ciljevi? "Socijalna pravda" u postojećem sistemu, ili smjelo i oštro istupanje koje zahtijeva ni manje ni više nego gradnju sopstvenih odnosa koji u krajnjoj liniji traže od postojećeg sistema da kapitulira i time prestane sa postojanjem. "Ne želimo puno zaposlenje - želimo pune živote!" - to je bila poruka francuskih mladih radnika 1995. Krenimo sa te tačke, ovog puta naprijed.


Stariji postovi

<< 02/2008 >>
nedponutosricetpetsub
0102
03040506070809
10111213141516
17181920212223
242526272829


Antiblog

Revolucija kao cilj

>>Promena sveta i promena života za proletarijat su jedno, nerazdvojni elementi lozinke za prevazilaženje sebe kao klase, za ukidanje sadašnjeg carstva nužnosti i konačni prodor ka carstvu slobode. Radikalna kritika i slobodna rekonstrukcija svih vrednosti i obrazaca ponašanja nametnutih otuđenom stvarnošću, njegov su maksimalni program.<<

>>Slobodna kreativnost u stvaranju svih trenutaka i događaja života jedina je poezija koju može da prizna, poezija koju prave svi ... početak revolucionarnog festivala. Proleterske revolucije biće festivali ili neće biti ništa, jer je razigranost sam ključ života koji najavljuju. Igra je krajnji princip tog festivala, koji za jedina pravila priznaje samo žudnju za životom bez mrtvog vremena i uživanje bez ograničenja.<< (Situacionistička Internacionala)

Kontakt

Pogled kroz prozor